Ne postoji izgovor za vršnjačko nasilje!

Vršnjačko nasilje, kao i nasilje generalno, je nažalost sve češća pojava u našem društvu i drugim zemljama. Ono što je važno, je činjenica da se o ovoj temi dosta priča i da se svest roditelja i prosvetnih radnika podiže na viši nivo. Ali se otvara pitanje, da li i kako zaista reaguju kada do vršnjačkog nasilja dođe, rukovodioci škola, zaposleni i roditelji? Kao i pitanje njihove odgovornosti za situaciju koja se desi?

Kada do nasilja dođe, znači da mere prevencije nisu preduzete ili nisu bile efikasne, jer su se sprovodile nedovoljno i na neadekvatan način. Škole su često zainteresovane za ovu temu i žele da rade na prevenciji, ali je u realnosti problem što to često ostane “na papiru i prazna priča”, zbog toga što do realizacije ne dođe. U prilici smo da često čujemo izgovore da su to samo deca, da je takvih čarki oduvek bilo, da je to zanemarljivo, da će proći kako deca sazrevaju, pa čak i da je sve to normalno da se dešava… Za centar DBA, ovakvi stavovi odgovornih ljudi u školama i roditelja nasilnika, su apsolutno nedopustivi. Nisu to “samo” deca, već naša deca, sva deca. Brinemo se za tu decu jer će to sutra postati odrasli ljudi i ići putem kojim smo mi pokazali da idu.

Deca koja trpe nasilje, psihičko maltretiranje u početku kome ako se ne stane na put brzo prerasta i u fizičko, imaju problema sa socijalizacijom, emocionalnim razvojem, prihvatanjem sebe samih, sve do hroničnog neraspoloženja i depresije. Takva deca, ukoliko izostane pomoć i podrška okoline, često izrastu u nesigurne osobe i ne teže ka ostvarenju svojih ambicija i ciljeva, jer nemaju samopouzdanja i hrabrosti da se suoče sa životom. Postoji i mogućnost da odu u drugu krajnost i sami razviju agresivan model ponašanja.

Deca koja vrše nasilje nisu u boljoj poziciji od dece koju maltretiraju. Iako se njihovim roditeljima čini da je tako, pa smo često svedoci da svoju decu brane i šta više podržavaju u tome. Takva deca odrastaju bez osećaja ljubavi i empatije, takva deca postaju tužni i ostavljeni ljudi bez da su toga svesni. Nadmoć u odnosu na druge vide kao zadovoljstvo, a kada se u životu sretnu sa konfliktom koji je nadmoćniji od njih, nemaju način i model po kom bi reagovali i rešili problem. U potrazi za većim dokazivanjem često počnu da se bave kriminalnim aktivnostima i krenu stramputicom. Zbog toga smo često u javnosti govorili da moraju i roditelji nasilnika biti kažnjeni ukoliko ne sarađuju i ne rade na sprečavanju daljeg nasilja. Ponekad su i sami žrtve nasilja i to u svojim porodicama, pa je je njihovo ponašanje samo ogledalo toga.

Izvor: Councile of Europe

Iz ovoga možemo izvesti zaključak da je i jednoj i drugoj strani POTREBNA POMOĆ. Prvi su tu roditelji i rukovodioci škola, pojava nasilja zahteva adekvatnu reakciju udruženih snaga sa istim ciljem ispred sebe, zaštititi decu. Sada ako smo svesni ovih činjenica, jasno je zašto nas je šokirala situacija koja se dogodila u jednoj beogradskoj osnovnoj školi.

Prenosimo vam priču jedne majke i situaciju u kojoj će se mnogi prepoznati. Po završetku časova stariji i mlađi sin su stajali ispred škole, to su deca koja su uzorna, talentovana i lepo vaspitana, deca za koju svi imaju samo reči hvale. Zatim im prilazi grupa dečaka i bez povoda počinje da ih verbalno napada, a potom i fizički otimajući im telefon. Tom prilikom mlađe dete zadobija udarce i modrice. Uznemirena majka, dete odvodi kod lekara i zbog toga što je razredni starešina opravdano odsutan, odlazi da sve prijavi direktorki škole. Direktorka zaključuje da se to dogodilo zbog toga što se starije dete bavi glumom i da je to cena slave! Razgovor sa decom nasilnicima, kao ni sa njihovim roditeljima, nije obavljen. Školski policajac za vreme tog događaja nije bio u školi, jer je zadužen za još dve škole.

To je upravo situacija na koju je centar DBA davno upozoravao. Pored volje policije da pokrije sve teme koje se tiču bezbednosti dece, nemaju dovoljno resursa u ljudstvu. Tako se rodila i naša ideja za uvođenje takozvanih građanskih patrola u Srbiji. Upravo se uvođenjem ovog modela obezbeđuje stalan nadzor nad bezbednosti dece, od ponašanja dece, do regulisanja saobraćaja oko škole i kontrole ljudi koji prilaze školi i deci (dileri droge, pedofili, sektaši…). Kao i uključivanje adekvatnih ljudi i organizacija u sprovođenju prevencije i edukacije.

Nadamo se da će bezbednost dece početi da se shvata ozbiljnije i da će se aktivnije raditi kako na sprečavanju nasilja, tako i na suočavanju sa nasiljem i celovitom rešavanju problema. Nasilnike uključiti u van nastavne aktivnosti i odrediti im jedan vid terapije, u vidu razgovora sa psihologom i pedagogom. Roditelje koji ne sarađuju, kao i odgovorna lica kazniti.

 

Isidora Milosavljević

Generalni sekretar centra za bezbednost, istrage i odbranu – DBA