Prevencija kriminaliteta kroz školu i obrazovanje
Iako je poslednjih godina, stopa kriminaliteta u Republici Srbiji opala, za jaku i još stabilniju zemlju, neophodna je i jača prevencija kriminaliteta. Posebno imajući u vidu, mlađu populaciju, kao najosetljiviju grupu ljudi. Sama prevencija kriminaliteta je zapravo predviđanje, priznavanje i procena kriminološkog rizika i pokretanje akcije za njegovo uklanjanje ili smanjenje. Kao takva, ima aktivan pristup koji koristi javnu svest i preventivne mere za smanjenje kriminala. Konkretno, prevencija kriminala odražava filozofiju samoodbrane u kojoj policija i zajednica preduzimaju akciju pre nego što se zločini počine. Programi za prevenciju kriminala smanjuju kriminal, podstiču javnu svest o prevenciji kriminala i poboljšavaju naše zajednice.
Odgovornost za sprečavanje kriminala, ne potpada na jednu osobu – to je zapravo „poslovanje svih“. Međutim, agencije za sprovođenje zakona često predstavljaju glavnu tačku u prevenciji kriminala u zajednici.
Kada je u pitanju, već pomenuta „osetljiva grupa ljudi“, odnosno mladi kao deo nje, naročito školskog uzrasta, neophodno je istaći da škola, kao organizovana društvena institucija za vaspitanje i obrazovanje predstavlja značajan faktor socijalizacije, naročito zato što preventivno deluje na nastanak kriminaliteta.
Pored porodice, koja sem reproduktivne, privredne i socijalne, ima i psihološku, vaspitnu i socijalizacijsku funkciju, takođe je i škola, jedna od primarnih grupa u kojoj se zapravo formira ličnost u pozitivnom smislu. Svakako, ako se uzme u obzir na način ostvarivanja funkcija koja škola ima u društvenoj sredini prema pojedincu, moguće je uticaj škole sagledati i sa stanovišta kriminalne etiologije. S toga je i primetno da nedostaci u procesu ostvarivanja ciljeva vaspitanja, razvijanja kulturnih radnji i drugih svojstva učenika, mogu izazivati negativne efekte i doprineti devijantnom i delikventnom ponašanju.
U odnosu na porodicu, škola predstavlja pred dete niz zahteva i zadataka kojima ono često nije u mogućnosti da odgovori. Tako se, kao veoma značajan problem, predstavlja mogućnost prilagođivanja školskim obavezama, zahtevima nastavnika i sređivanja školskog gradiva, kod onih učenika koji s obzirom na svoje intelektualne mogućnosti, ne mogu da se prilagode školskoj sredini i njenim zahtevima, stvara se otpor prema školi i učenju. Ovi učenici, postižu slab uspeh u učenju, ponavljaju razrede, imaju slabo razvijene radne navike. Na toj osnovi, dolazi do raznih konflitnih odnosa sa nastavnicima i neopravdanog izostajanja sa časova. Pored ovih faktora, koji utiču na predelikventno i delikventno ponašanje, negativan uticaj škola može se ispoljiti kroz postojanje preobimnih školskih programa, čestih školskih reformi koje nameću gradivo nezanimljivo učenicima, nedostatak stručno osobljenog nastavnog kadra, stvaranje “privilegovanih” učenika prema socijalnom statusu njihovih roditelja i sl.
Neuspeh u školi, pored niskog nivoa obrazovanja, često je bitan faktor vezan za kriminalitet. Slab uspeh u školi, kao i učenju, dovodi do ponavljanje razreda, pa samim tim i napredovanje, a radi sticanja znanja i obrazovanja. Takođe, treba istaći i niz drugih faktora, bežanje iz škole, alkoholizam, narkomanija, pa i vršenje krivičnih dela. Upravo sa pomenutim, u tesnoj su vezi i konflikti i sredini gde se dete školuje, neopravdano izostajanje sa časova, pa i prekid u samom školovanju. Sve to iz niza razloga, a naročito ne manju ulogu imaju i nedisciplina, kao i neprihvatanje autoriteta nastavnika.
Zapravo, među maloletnim delikventima, postoji znatan broj onih koji su ravnodušni prema školi ili se u njoj loše osećaju, koji imaju loš odnos prema drugovima ili se osećaju diskriminisano od strane nastavnika. Konfliktni odnosi i drugi neprijatni doživljaji učenika u školi, mogu dovesti do delikventnog ponašanja zbog želje za osvetom, ličnom afirmacijom i samopovređivanjem. Prekidi u školovanju i promena školske sredine, mogu da nastanu iz opravdanih razloga – preseljenje porodice, bolest, loše materijalno stanje, ali i usred slabog uspeha maloletnika u školi, isključenje iz škole, lošeg odnosa nastavnika i učenika i sl.
Takođe i promena školske sredine može da utiče na neuspeh prilagođavanja maloletnika u novoj sredini. Često izostajanje sa časova, i to ono neopravdano u dužem vremenskom periodu, ponavljaju se kod onih učenika koji su bili kažnjavani zbog nediscipline, imaju negativan stav prema školi, nemaju radne navike, imaju slabe ocene, ponavljaju razrede. Ovaj oblik devijantnog ponašanja, može da preraste u teže oblike prestupništva. jer maloletnici oslobođeni kontrole i vaspitnog uticaja škole, lako dolaze pod uticaj negativnih uzora i počinju sa vršenjem krivičnih dela.
Obzirom da se pod obrazovanjem podrazumeva sticanje određenih znanja školovanjem, odrediti odnos između obrazovanja i kriminaliteta, nije jednostavno, jer ima mnogo suprotnih, ali argumentovanih tvrđenja o ovom odnosu.
Zapravo optimističke struje su ubeđivale da povećanje nivoa obrazovanja smanjuje obim kriminaliteta, dok su statistički podaci pokazali da se obim kriminaliteta nije smanjio sa smanjenjem broja nepismenih. Naprotiv, sa smanjenjem broja nepismenih u većini zemalja, došlo je do povećanja obima kriminaliteta. Sem toga, zapaženo je da postoji izvesni oblici kriminaliteta (privredni kriminalitet, kriminalitet belog okovratnika, profesionalni i organizovani kriminalitet), koje ne mogu izvršiti lica sa nižim obrazovanjem ili lica koja nisu na određenim položajima u društvenoj hijerarhiji. Niži stepen obrazovanja, ne mora u svakom slučaju da se ispolji kao kriminogeni faktor, kao što visoko obrazovanje ne predstavlja neminovnu zaštitu od ispoljavanja kriminalne aktivnosti.
Dosadašnja istraživanja, još uvek nisu dovoljna da potvrde ili negiraju opadanje ili porast kriminaliteta sa porastom obrazovanja. Zbog toga su, svakako neophodna dalja istraživanja, koja će u određenim vremenskim i prostornim okvirima osvetliti odnos između obrazovanja i kriminaliteta.
