Raste broj registrovanih pedofila u Srbiji

Tema pedofilije i zlostavljača dece proteklih godina je često zastupljena u okviru različitih socijalnih grupacija, ali i medju pojedincima, a jedna od osoba koja se bavi ovom temom je i Violeta Marić Penić. Ona je napisala roman „Vrisak umrlog detinjstva“, koji se iznedrio iz velike želje autorke da da svoj doprinos borbi protiv zlostavlja ja dece. Roman je inspirisan istinitim motivima, koje je autorka pretvorila u tešku i emotivnu priču koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Violeta Marić Penić je rodjena 1974. godine u Vršcu, ali ju je život odveo u mačvansko selo Dublje, gde živi i radi. Piše poeziju, ali je i veoma društveno angažovana. Kao veliki humanista, dobitnik je brojnih priznanja, na koja je, kako kaže, veoma ponosna.

– Pored toga sto pišete poeziju, napisali ste knjigu „Vrisak umrlog detinjstva“ koja je tematski vezana za pedofiliju. Kako ste došli na ideju da je napišete?

– Da napišem roman „Vrisak umrlog detinjstva“ naveli su me poražavajući podaci istraživanja UNICEF-a, koji kaže da je na svakih 100 odraslih osoba u Srbiji njih 70 iskusilo neki vid zlostavljanja tokom detinjstva. Povod za sprovodjenje takvog istraživanja u Srbiji jeste studija Svetske zdravstvene organizacije 2014. godine. Prema njihovim izveštajima, jedna četvrtina odraslih tvrdi da su bili žrtve u detinjstvu. Jedna od pet žena su bile seksualno zlostavlja, a čak svaki sedmi muškarac tvrdi isto. Moje lično mišljenje je da su muškarci na temu pedofilije nepravedno potisnuti u stranu. Ovim romanom sam htela da skrenem pažnju javnosti, kao i pojedinaca, da u bolu i zlostavljanju nema razlike izmedju žene žrtve i muškarca žrtve.

– Knjiga je zasnovana na obimnom istrazivackom radu. U čemu se taj rad sastojao i koliko dugo je trajao?

– Moje istraživanje je počelo aprila 2012. godine, kada je usvojen „Marijin zakon“ koji je doneo strože kazne za osudjene pedofile i registar tih prestupnika. Da podsetim, devojčicu od samo osam godina, Mariju Jovanović, silovao je i ubio komšija Mladen Ogulinac iz mesta Stari Ledinci kod Novog Sada, 26. juna 2010. godine. Marija je tako postala simbol borbe protiv pedofilije. Tada me je zainteresovala tema pedofilije nad muškom decom. Porazila me je činjenica koliko se malo pažnje posvećuje muškarcima na tu temu i koliko je u Srbiji muškarac kao žrtva i dalje tabu tema. Za sve ove godine istraživanja na temu pedofilije provela sam puno vremena ulažući sebe do maksimalnih granica.

– Koliko je u Srbiji zastupljena pedofilija u odnosu na druge zemlje? Sta ste jos otkrili tokom istraživanja?

– Alarmantna je činjenica da Srbija krupnim koracima žuri da stigne mnogo veće zemlje u kojima je pedofilija rasprostranjeno. Ekspanzijom društvenih mreža porastao je i broj „internet predatora“. Što je internet dostupniji, to su deca ugroženima. Mnogo je fejsbuk grupa za druženje i upoznavanje koje imaju na hiljade i hiljade članova, kako iz Srbije tako i iz zemalja regiona, a u okviru tih grupa razmenjuju se pornografski sadržaji sa maloletnim osobama. Srbija je u saradnji sa timovima iz susednih zemalja osnovala neprofitnu organizaciju „Borba protiv pedofilije“, koja ima za cilj da „raskrinka“ potencijalno opasne muškarce i obelodani njihova imena u javnosti. Kao što možete zaključiti, ni jedna zemlja nije poštedjena pedofilije.

Podsetimo, prema usvojenoj psihijatrijskoj definiciji, pedofil je osoba koja svoj seksualni nagon usmerava isključivo ili pretežno prema deci koja još nisu ušla u pubertet. Interesantno je da psihijatrijski stručnjaci postavljaju granicu na 13 godini, iako je zakonski pedofilija definisana 15 godinom. Takođe, smatra se da osoba mlađa od 16 godina ne može da bude pedofil. Pedofil može da bude usmeren na decu istog ili različitog pola. Istraživanja pokazuju da su pedofili uglavnom povučeni, nesigurni ljudi, nezrele seksualnosti, koji se s odraslom osobom osećaju neugodno, tako da svoju zonu sigurnosti nalaze u odnosu s decom i ka njima usmeravaju svoju seksualnost. Kada se upuste u zlostavljanje dece, to čine koristeći razne psihološke trikove i dečju radoznalost.

– Nedavno je usvojen „Tijanin zakon“ koji podrazumeva dozivotni zatvor za silovatelje i ubice dece. Koje su to mere koje bi, po vama, trebalo primeniti kad je u pitanju pedofilija?

– Usvajanje „Tijaninog zakona“ je jedan mali pomak u pravosudnom sistemu koji je još uvek prepun rupa. Bila sam medju 160.000 gradjana koji su potpisali uvodjenje tog zakona. Meni teško pada sama činjenica da će osudjeni pedofil imati pravo na uslovni otpust posle 27 godina provedenih u zatvoru. Smeta mi i tretman tih osuđenika. Držaće ih pod zaštitom, imaće uslove kao u hotelu – od interneta, preko televizije, pa do teretane. Zar je to pravda za učinjeno zlodelo?! Ne, mislim da nije. Bivša sovjetska republika Kazahstan spremna je da od ove godine započne hemijsku kastraciju osudjenih pedofili. Hemijska kastracija prisutna je u nekolicini zemalja, uključujući Poljsku, Južnu Koreju, Rusiju, Australija, kao i neke američke države. Odlučila bih se za smrtnu kaznu, ali je to veoma škakljiva tema jer uvek postoji i ona moralna strana u čoveku. Mene iskreno raduje što se sve više govori na temu pedofilije. Postoje razne organizacije koje sprovode predavanja na tu tematiku. Drago mi je što se gospodin Stevan i centar DBA bave temom pedofilije i njihova inicijativa da se uvedu gradjanske patrole ima za cilj da zaštiti decu na svakom mestu. Policija bi trebalo da bude angažovanija na tom polju i da sa više tolerancije i pažnje, a pre svega saosećanja, pristupa seksualno napadnutoj osobi, a posebno deci. Svi znamo ili smo čuli kako se u praksi „saslušava“ žrtva koja je „sama“ kriva za svoju tragediju. Sa tom praksom se mora prestati i u ovoj borbi svako od nas mora dati svoj doprinos.

– U čemu se razlikuju pedofil i seksualni zlostavlja dece?

– Seksualni zlostavljači dece su osobe koje imaju psihopatsku strukturu ličnosti, koje nisu usvojile inhibirani polni nagon, a čije je seksualno interesovanje prvenstveno usmereno ka seksualno zrelim osobama drugog ili istog pola. To su osobe koje, u određenim situacijama, svoj nagon zadovoljavaju tako što zlostavljaju decu, često veoma divlje i brutalno. Oni pedofili koji nisu seksualno zlostavljali decu, svoj iskrivljeni seksualni nagon zadovoljavaju u fantaziji, zbog čega su usmereni na korišćenje dečje pornografije. Ova kategorija traži društvo dece bilo privatno bilo profesionalno i nema garancije da u nekoj situaciji neće pokušati da iskoriste naivnost deteta i uvuku ga u svoje pedofilske „igrice”.

– Trenutno pišete knjigu o jos jednoj društvenoj temi – beskućnicima. Kada će knjiga ugledati svetlost dana i šta će doneti čitaocima?

– Knjiga je završena, a iskreno se nadam da će izaći u toku sledeće godine i doživeti uspeh kao i „Vrisak umrlog detinjstva“. Ja sam pisac koji sebi zadaje veoma teške zadatke. Pod tim podrazumevam nesvakidašnje teme kojima se bavim i u koje se mora uložiti veliki trud i iscrpljujuć istraživački rad. „Grad nevidljivih ljudi“ je još jedna tema od koje ne možemo pobeći ma koliko se trudili. Budući čitaoci će se posle čitanja nesvesno okrenuti svojoj humano strani i gledaće beskućnike novim očima. Za sada samo toliko mogu da kažem, a o toj temi možemo pričati kada se roman objavi.

– Poznati ste kao borac za ljudska prava, što vam je donelo brojna priznanja, kao sto su npr. Zlatna povelja Crvenog krsta i znacka Znak jednakosti Crvenog polumeseca?

– Ljude delim na dve grupe, dobre i loše. Mogu da dokžem da smo svi jednaki pod nebeskom kapom, a da li meni neko može dokazati da smo različiti? Ta moja ubedjenja simbolizuje i ta značka koju ste pomenuli, kao i sva ostala priznanja. Svaka osoba na svetu plače kad je tužna i smeje se kad je sretna, u svima nama teče ista, crvena krv. Čvrsto sam uverena da u svakom od nas postoji dobrota, samo su je mnogi usput negde zaturili ispod kamenja života. Dete kad se rodi ima samo ljubav u sebi, a ne mržnju. Mi, ljudi, smo, uopšteno, skloni osudama i predrasudama kad se neko po bilo čemu razlikuje od nas i ispada iz šablona grupe, bilo po boji kože, veri ili seksualnom opredeljenju. Jedino što je za osudu je nečovečnost. Humanost se ne sastoji samo od novčanih davanja. Na milion načina možete da date svoj doprinos za nečiju sreću, makar i trenutnu. Višestruko sam nagradjivana kao davalac krvi i to je još jedan oblik humanosti koji može uraditi svaka zdrava osoba. A ako ne možete pomoći, nemojte ni odmagati, ali uvek možete naći vremena za osmeh i toplu reč onome kome je potrebna. U ovim zastrašujućim vremenima moramo se truditi da budemo LJUDI.

Tatjana Jovanović,
potpredsednik K.C. Zemun Centra DBA