Kako da sprečite decu da beže od kuće?

Na samom početku skrenućemo pažnju na to da postoji velika razlika između razmišljanja o bežanju od kuće i njegovog sprovođenja u delo.

U adolescenciji, novom razvojnom periodu za mladog čoveka javljaju se brojne promene u doživljavanju sopstvenog tela, mentalnog funkcionisanja, načina razmišljanja pa i dominantnog izbora uzora iz okruženja.
Pod ovim se podrazumeva promena fokusa interesovanja koja se polako usmerava na društvo, prijatelje tinejdžera.
Roditelji su prvi koji primećuju da se njihovo dete menja i pravi je izazov za mnoge da se postave na nešto drugačiji način u ovoj novoj razvojnoj fazi.
Upravo u ovom periodu, osetljivom za obe strane, može doći do pojave bežanja od kuće.

Osnovni razlog zbog kojih se adolescenti opredeljuju na ovakakv korak su problemi u porodici. Obzirom na promene koje se prirodno dešavaju kod njih, javlja se i idealizovana slika bega i života u potpuno drugačijim okolnostima. Ona se takoreći romantizuje i u njoj vlada misao:“ Neće meni niko da govori šta ja treba da radim!“ Ovo ne iznenađuje, jer su mladi ljudi tog uzrasta opčinjeni idejom nezavisnosti, samostalnosti i moći.
Naglasićemo da unutar porodice uvek postoje načini kako da se ovoj tinejdžerskoj potrebi priđe.
Deca koja razmišljaju o bežanju od kuće najčešće ne znaju kako da reše svoje probleme, a odraslih u toj situaciji nema kako bi im pomogli, pa im se opredeljivanje za napuštanje doma čini kao jedna jedina opcija.

Koji su osnovni razlozi bežanja od kuće?

– zlostavljanje (nasilje u porodici),
– toksični razvodi ili separacije roditelja ili dolazak novog
partnera u porodicu,
– gubitak člana porodice,
– rođenje novog člana porodice,
– finansijski problemi,
– zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci,
– problemi i pritisci u školi.

Šta je važno da znate?

Bežanje od kuće ima različita značenja za svakog adolescenta. Postoji opcija da tim činom pokušava da izbegne neku neprijatnost, kritiku ili se plaši da otvoreno kaže roditeljima šta se dogodilo. Tada govorimo o epizodičnom bežanju od kuće.
Kada dete pobegne od kuće nakon što se nešto desi, bežanje se ne koristi kao sredstvo za uspostavljanje moći. Pre će biti da pokušava da izbegne da kaže da je uhvaćeno u prepisivanju ili je, na primer, maloletna tinejdžerka u problemu jer ne sme da kaže roditeljima da je zatrudnela.
Sa druge strane imamo hronično bežanje od kuće koje za razliku od prethodno pomenutog ima za cilj uspostavljanje moći od strane tinejdžera.
Pretnjama da će pobeći od kuće kod roditelja budi najveće strahove da će se to zaista realizovati. Vođeni tim strahom, roditelji su skloni da popuštaju i dozvoljavaju svojoj deci izvesne ustupke sa kojima se inače ne slažu.
Često se čuje u ovakvim situacijama:“Ako budem morao/la to da uradim, pobeći ću od kuće!“
U ovom slučaju, deca koja prete konstantnim bežanjem time ne rešavaju jedan problem. Oni beže jer je to jedini način na koji oni umeju da priđu problemima. Na ovaj način oni u potpunosti izbegavaju preuzimanje odgovornosti.

Suština je da kod ove dece nedostaju veštine za rešavanje problema. Razmevanje da problemu možemo prići sa više strana i da pri tom ne moramo koristiti krajnosti kako bi došli do rešenja.

Kako da prevenirate bežanje od kuće?

1. Podržavajte vaše dete u tome da promišlja o minimum tri opcije kako da priđe određenom problemu. Neka ih napiše samo na papir, a ukoliko mu je teško da ih samostalno navede, pomozite mu.

2. Razgovarajte sa svojim detetom o njegovim emocijama. Neka ih samostalno upoznaje, priča o njima, nauči da je dobro da ih ispoljava koristeći reči.

3. Adolescenti bi trebali sami da pronađu način samoumirivanja.

4. Svaka porodica treba da nastoji da stvara atmosferu u kojoj vlada međusobno prihvatanje i bezuslovna ljubav. Ne možete reći detetu da ćete ga voleti više ukoliko bude imao sve petice, odnosno manje ukoliko ne ispuni vaša očekivanja.

Saveti kako da se postavite u trenutku kada svađa eskalira i dete pripreti begom od kuće.

– Za početak mu kažite da se smiri, neka odsedi malo. Nemojte ga slati u svoju sobu, već neka se umiri u dnevnoj sobi: „Hajdemo mali tajm-aut, vratiću se za pet minuta.“
– Kada se vratite korisnije je postaviti pitanje:“Šta se dešava kod tebe?“ nego „Kako se osećaš?“Većina dece hoće da se svađa kada spominju svoje emocije ili ih negiraju sa druge strane – roditelji upravo tu zapnu. Pa umesto rečenice: „Šta te je to toliko iznerviralo?“, pitajte: „Šta se dešava? Šta se dogodilo što te je navelo da pomisliš da odeš?
– Budite ubedljivi u svojoj priči. Odlično pitanje koje možete da postavite je:“Šta je to toliko loše da ti ne možeš da izađeš na kraj sa tim?“ Kada vam odgovore vi im recite:“I pre si se nosio/la sa ovakvim stvarima. To je normalno za decu tvojih godina. Ok, zeznuo/la si stvar, nije kraj sveta. Pogledaj problemu u oči i nastavi sa jednim iskustvom više.“

Posebna tema je kako da se roditelji postave prema detetu koje je pobeglo pa se vratilo kući. Ono što bi trebalo da podstakne roditelje i mlade ljude koji čitaju ovaj tekst jeste da postanu svesni da se rešenje za bežanje od kuće nalazi u razvijanju veština za rešavanje problema i identifikovanju okidača koji dovode do rizičnih odluka.
Mladi ljudi moraju da nauče da se nose sa sopstvenim odgovornostima sada i ovde.

Kristina Brajtigam
defektolog i psihoterapeut
Beogradski centar za savetovanje i podršku “Psihocentar Ključ”