(Ne)nasilno rešavanje konflikta kod dece

Sve se češće susrećemo sa pojavom nasilnog rešavanja konflikta. Prvenstveno kod dece u adolescentnom periodu života, a ništa manje nije zastupljeno ni kod mlađih uzrasta. U ovom tekstu, izdvojićemo najranjiviju grupu, a to su deca u osnovnoj školi.
U svakom čoveku, pa i kod dece, urođeno je da se kod određenog sukoba, brane sukobom. Ona su danas sve agresivnija i žargonski rečeno, nevaspitana. Ko je kriv? I kako možemo to sprečiti? Jesu jedna od dva najčešća pitanja u društvu.
Često čujemo onu rečenicu roditelja „ako te udari, nemoj da si kukavica, vrati mu“. Upravo je to rečenica koja u daljim situacijama, deci daje neku vrstu opravdanja za neke naredne loše postupke. Da se razumemo, ne radi se ovde o samoj rečenici, već onom što sama rečenica predstavlja kod dece. A to je, da misle da tako stiču podršku roditelja kod daljih sukoba i konflikta.

Jedan od problema je, slobodno možemo da kažemo, škola.
Naravno ne sama škola kao ustanova, već gubitak autoriteta samih ljudi koji tu rade.
Škola, kakva je danas, sa sve manjim ovlašćenima profesora, nastavnika, učitelja, pedagoga, psihologa pa i vaspitača, izgubila je onaj svoj vaspitni sistem rada. Što, kao što možemo videti ima veliki odraz u ponašanju kod dece. Profesori i nastavnici su izgubili prava na uticaj kažnjavanja i sankcionisanja dece, a samim tim i autoritet koji su nekada imali.
Nešto što vi možete sami uraditi, jeste da se što češće raspitujete o ponašanju vašeg deteta u školi. Uz to sama škola treba organizovati bar minimum jednom nedeljno sastanak roditelja na temu konflikta u školama.
Samim tim što je osnovno obrazovanje postalo obavezno, osnovna škola, koja mora biti stub u odrastanju, gubi poslednji vid prednosti nad decom. Dok oni to itekako lukavo zloupotrebljavaju.
Zbog toga je sada sav teret pao na porodicu deteta.

Drugi deo problema u velikoj meri jesu sami roditelji.
Ovim se naravno ne misli na sve roditelje, ali na žalost, odnosi se na većinu.
Roditelji su u svakom smislu te reči, uzor svojoj deci. Deca u mlađem dobu prate i oponašaju sve ono što roditelji rade. Sada se, na žalost povećava ona situacija u kojoj „moje dete nije krivo, verovatno su ga drugi nagovorili na to“ ili „ja poznajem svoje dete, ono tako nešto nikada ne bi uradilo“.
E, upravo se dešava suprotno, deca su sve lukavija, imaju pristup raznim stvarima na internetu i oko sebe i sve lakše uspevaju izmanipulisati roditeljskim emocijama. Da li ste se nekada zapitali, da li je možda baš vaše dete izazivač sukoba, ili je upravo ono „ogranizator“ loših dešavanja u svom društvu?
Ako imate hiperaktivno dete, gledajte to sa druge strane. Nemojte ga po svaku cenu kritikovati i kažnjavati za odredjene postupke. Probajte ga na primer usmeriti ka nekom sportu. Raspitajte se gde se nalazi neki dobar klub i koji treneri mogu biti dobri uzori vašem detetu. Nije presudno da li je vaše dete talentovano za baš taj sport ili nije, bitno je da stekne određenu naviku i da svoje slobodno vreme iskoristi na pravi način, a ne na ulici. Tako će oni kroz sport istrošiti svu negativnu energiju, upoznaće se sa novim ljudima različitog razmišljanja i karaktera i tako razviti ravnopravnost i jednakost sa drugima oko sebe. Uz to će steći disciplinu, čežnju za uspesima na sportskim takmičenjima, naučiće šta znači timski duh i verujte, drugačije će gledati na stvari oko sebe. A vi će te, štomje najvažnije,imati jedno zdravo dete pored sebe.

Ni po koju cenu nemojte uvek stajati na stranu svog deteta. Sagledajte širu sliku događaja/dešavanja, pa zatim ocenite.

Zapamtite, deca se ugledaju na Vas!