NASILJE U PORODICI: Pravna regulativa i rešenja

Mada je u današnjem savremenom društvu ostvaren značajan napredak u pogledu emancipacije i to na svim poljima, položaj žena i u 21. veku karakterišu neke negativne tendencije, a posebno kada je reč o njenom podređeno, ugroženom, pa i potpuno nehumanom položaju.

Svedoci smo da je i danas mnogo tradicionalnih i patrijahalnih društava i društvenih grupa u kojima vladaju davno ustanovljeni klišei ponašanja i delovanja koji definišu položaj žene isključivo kroz određene matrice njenih primarnih ciljeva i obaveza: briga o kući i deci, “služenje” mužu i porodici, “žrtvovanje” za dobro muža i dece, neprimetljivost u odnosu na okolinu, isključenost iz svake javne sfere i slobodnog građanskog života.

Ovakvi, u mnogim sredinama tradicionalni modeli ponašanja glavni su uzrok nasilja nad ženama koje se može podeliti na tri osnovne kategorije: emocijalno, seksualno i fizičko.

Naravno, ovo je samo osnovna podela, zato što postoji i mnogi drugi, specifični oblici nasilja koji su neretko potpuno nezapaženi u društvu ili javnost za njih sazna tek posle nekog tragičnog događaja, poput brojnih primera nasilja i zlostavljanja dece unutar porodice.

Upravo ovakav oblik patologije unutar porodice preživljavaju mnoga deca u gotovo svim državama na svetu nevezano za etničku grupu nasilnika ili njen ekonomski ili društveni status.

U svom radu sam se ipak fokusirala na nasilje nad ženama koje je i dalje u fokusu javnosti zbog brojnih slučajeva sa tragičnim ishodom.

Ključni problem u nasilju nad ženama u Srbiji koji bih istakla jeste trpljenje nasilja. Ono je određeno brojnim društvenim, ali i psihološkim razlozima među kojima je u samom vrhu “dinamika nasilnog odnosa”, tačnije činjenica da se svako porodično nasilje odvija kroz različitu, često potpuno kontraverznu dinamiku: od klasičnog nasilja kada je žrtva u potpuno podređenom položaju, do faze kajanja nasilnika u kojima žena – žrtva ima privid svoje moći da situaciju ipak drži pod kontrolom.

Upravo taj privid kod žrtve predstavlja i najozbiljniji problem stručnjacima da pruže adekvatnu pomoć žrtvi, a neretko i najbližeg okruženja, od porodice do prijatelja, koje često ne shvata “pristajanje” žrtve na nasilje.

Ali, važno je znati da je za svaku žrtvu veoma teško doneti odluku da promeni svoj život. Otuda tome prethodni dugotrajan i težak proces, za koji su potrebni i vreme, ali i podrška, ohrabrenje i razumevanje okoline i nadležnih stručnih službi.

Kao drugi bitan faktor nasilja jeste činjenica da se o tome ne govori iz najzraličitijih motiva: od straha, sramote, prevelike ljubavi prema deci, straha od toga da će biti razdvojena od svoje dece…

Tu leži i odgovor na često postavljano pitanje u javnosti da li je nasilje moglo biti sprečeno. Nažalost, veliki broj žrtava nema snage i hrabrosti da se na vreme oslobodi straha i pobegne od nasilnika.

Drugi veliki problem je što žrtve u najvećem broju slučajeva ne znaju da se oslobode straha što proizvodi dodatne komplikacije.

Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici se uređuje postupanje državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici i pružanju zaštite i podrške žrtvama. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici uvodi niz novina koje do sada pravni sistem u Srbiji nije poznavao. Najveća novina koju Zakon predviđa su hitne mere, pre svih udaljenje mogućeg učinioca iz stana ili kuće i zabrana komuniciranja i prilaska žrtvi, a u cilju pružanja blagovremene i adekvatne pomoći i podrške svakoj žrtvi nasilja.

Takođe zakonom su definisani tačni koraci i skraćeni su rokovi u postupanju institucija kako bi se povećala efikasnost i koordinacija nadležnih organa u slučaju nasilje u porodici, a misli se na bilo koji oblik fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja izvršen od strane bračnog/vanbračnog partnera, člana porodice, kao i osoba koje su u tazbinskoj vezi ili žive u istom domaćinstvu.

I pored jasnih zakonskih rešenja često ostaje nedorečeno na koji način se proceduralno odvija postupanje nadležnih organa po prijavi nasilja.

U tom pogledu zakon o sprečavanju nasilja u porodi uvodi određene novine koje se odnose i na to da nasilje može prijaviti bilo ko – bilo kojoj instituciji-policiji, Centru za socijalni rad, tužilaštvu.

Policija je  dužna da na svaku prijavu nasilja ili sumnje na isto odreaguje odmah i istog trenutka obavesti nadležnog policijskog službenika o svakom nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti da se nasilje desi (svaka policijska uprava imenuje nadležne policijske službenike koji su prošli specijalizovane obuke za postupanje u slučajevima nasilja kako je definisano Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici.

Dalje, policijska patrola ima pravo da sama ili na zahtev nadležnog policijskog službenika dovede mogućeg učunioca nasilja u policijsku stanicu i zadrži ga osam sati, a ukoliko nadležni policijski službenik proceni da postoji neeposredna opasnost od nasilja izdaje naređenje o hitnoj meri to znači da može narediti da se u narednih 48 sati učinilac nasilja privremeno udalji iz stana /kuće bez obzira čije je vlašništvo.

Sledeća od mera je da se nasilniku privremeno zabrani da kontaktira žrtvu i da joj prilazi (što predstavljaju proširena ovlašćenja policije a koja su definisana novim zakonom).

Bitne novine u zaštiti žrtava nasilja jesu i precizne odrednice u kojim sve situacijama se može izreći takva mera. Ovim zakonom se nasilniku faktički izriču obe mere ne samo u slučajevima da živi u istom stanu ili kući sa žrtvom, već i u slučaju da žrtva i nasilnik žive na različitim adresama, s tim što će u tom slučaju biti izrečena samo mera zabrane komunikacije i prilaženja.

Veoma bitna novina je da odmah po izricanju neke od ovih mera policijski službenik ima obavezu da obavesti počinioca nasilja o izrečenim hitnim merama, a istovremeno obaveštava i tužioca i nadležni Centar za socijalni rad.

Važno je napomenuti da hitne mere važe u narednih 48 sati i ako učinilac nasilja odbije da primi naređenje.

Takođe policijski službenik je dužan da obavesti ženu – žrtvu nasilja o tome da li je izdato naređenje o hitnim merama i do kada važe.

U slučaju da proceni da postoji neposredan rizik od nasilja i u dužem periodu od 24 časa, javni tužilac sada ima ovlašćenje da podnose sudu predlog o produženu hitnih mera, a Sud ih može produžiti za još 30 dana.

Međutim u sprečavanju nasilja nad ženama nisu dovoljni zakoni i institucije već aktivnost svih građana.

Zakon nam je omogućio anonimnu prijavu. Ukoliko žrtva nema hrabrosti da prijavi nasilnika, to moramo da uradimo mi umesto nje kako bi joj pomogli i izbavili iz začararnog kruga nasilja u kom se nalazi.

Otuda je bitno naglasti šta je potrebno da žene – žrtve znaju prilikom prijavljivanja nasilja.

Važno je znati da su hitne mere koje su propisane zakonom nakon prijavljivanja nasilja pre svega mere upozorenja, i da one nisu trajno rešenje i konačno zaustavljanje nasilja.

Njihova svrha je da zaustave nasilje u datom trenutku, da udaljje žrtvu od počinioca i omoguće joj da preduzme neke korake u cilju zaštite i izlaska iz nasilnog odnosa.

Ključni moment u tom periodu je da žena brine o svojoj bezbednosti bez obzira da li je Sud doneo tu privremenu meru ili ne, jer ona ipak najbolje zna da li će nasilnik tu meru poštovati ili će reagovati bez obzira na pravne konsekvence.

U praksi je bilo i primera da su policijski službenici propuštali da žrtvu obaveštavaju o hitnim merama zbog čega je važno da se ona u svakom slučaju obrati policiji i informiše se o toku celog postupka.

To je neophodan korak u situacijama kada nasilnik ne poštuje izrečene mere, pa kontaktira žrtvu ili se vrati u stan.

Takve situacije objektivno mogu da proizvedu novo nasilje koje neretko eskalira.

I tu je od ljučne važnosti da žena – žrtva nasilja odmah prijavi policiji kršenje sudski mera kako bi odmah reagovali, a zaprećena kazna u slučaju kršenja izrečenih ili produženih hitnih mera je propisano kaznom zatvora do 60 dana.

Žrtve nasilja moraju biti upoznate sa činjenicom da ukoliko se proceni da postoji ozbiljan rizik od nasilja. hitne mere se izriču odmah po prijavljenom nasilju.

Mada je zakonskom regulativom ova tematika u Srbiji dobro rešenja, važno je naglasiti da kasniji sudski proces, odnosno pitanje dokazivanja nasilja u porodici nije i ne sme da bude prepušteno isključivo žrtvi nasilja.

Teret dokazivanja nasilja je obaveza organa koji postupaju u ovim slučajevima. Pitanje dokazivanja nasilja u porodici nije i ne sme da bude na žrtvi nasilja. To je obaveza onih koji postupaju u ovim slučajevima – policije, centra za socijalni rad i tužilaštva.

Ti organi su u prethodnom periodu završili specijalizovanu obuku kojom su stekli stručna znanja da prepoznaju i druge vidove nasilja u porodici od psihološkog, ekonomskog, seksualnog, socijalno… Oni su dakle osposobljeni da reaguju blagovremeno na početne oblike nasilja, sprečavajući na taj način mogućnost da dođe do fizičkog nasilja.

Da bih zaokružila ovu temu, na kraju bih se fokusirala na period kada je žrtva uspela da “pobegne”, odnosno fizički je odvojena od nasilnika, bez ikakvih kontakta.

U tom periodu, žrtvi nasilja se obezbeđuje prostor da se ne samo oporavi od traumatskog iskustva, već i da se iz sasvim drugačije, bezbedne perspektive, informiše o svojim pravima i mogućnostima i iskoristi resurse i pomoć koje joj mogu pružiti nadležne institucije.

Ne treba zaboraviti da su prijava nasilja i hitne mere zaštite samo prvi korak u zaustavljanju nasilja.

Izlazak iz nasilnog odnosa je proces koji podrazumeva različite postupke i traje neko vreme. Podrazumeva angažovanost same žrtve u smislu odlazaka u sud, centar za socijalni rad, davanja izjava nadležnim organima nekad i više puta, pokretanje različitih sudskih postupaka kao što su zahtev za razvod braka, određivanje starateljstva nad decom, podela imovine i sl.

Žena – žrtva nasilja u Srbiji nije sama u ovom procesu, uz nju su institucije.

Za svaku ženu se pravi individualni plan u skladu sa njenim potrebama. Ukoliko institucije naprave propust ili ne reaguju adekvatno, pravovremeno, žena ima pravo da uloži žalbu na njihov rad.

Autor: Aleksandra Marković, advokat
foto: Hadži Marko Vujičić