Zatvorena zbog slike na Fejsbuku: Kako hrvatsko pravosuđe selektivno kažnjava i krši evropske standarde slobode govora

Slučaj Nikoline Bačkonja Filipović, državljanke Srbije koja je u Hrvatskoj osuđena na 15 dana zatvora zbog jedne fotografije na društvenoj mreži Fejsbuk, ogolio je zabrinjavajući trend u regionalnom pravosuđu. Dok zvanični Zagreb ovaj potez pravda očuvanjem javnog reda i mira, dublja pravna analiza pokazuje da u ovom slučaju nema realnih osnova za presudu, već da je reč o nesrazmernoj, politički motivisanoj kazni koja direktno krši evropske standarde slobode izražavanja.

Detalji slučaja: Nikolina je kažnjena pred Prekršajnim sudom u Šibeniku jer je na svom privatnom profilu podelila porodičnu fotografiju svog sedmogodišnjeg sina koji nosi šajkaču i drži podignuta tri prsta. Fotografija je nastala u Srbiji, tokom proslave pravoslavnog praznika – Badnji dan.

Ipak, hrvatska policija i sud su u ovome videli „prekršaj protiv javnog reda i mira” i „vređanje moralnih osećanja građana”.

U konkretnom slučaju se nedvosmisleno pokazalo da je reč o verskoj i nacionalnoj netrpeljivosti. Nikolina je kao osmogodišnje dete bila u izbegličkoj koloni tokom zločinačke akcije „Oluja“. Još jedna okolnost je to da joj je zatvorska kazna istekla tačno na dan „proslave Oluje“ u Hrvatskoj. Svi smo bili svedoci video snimaka na društvenim mrežama gde se veličaju zločini ustaške ideologije i gde su se pevale pesme sa stihovima: „Mi Hrvati ne pijemo vina, samo krvi četnika iz Knina“.

Donosimo ključne argumente koji dokazuju da Nikolina Bačkonja Filipović nije pravedno osuđena.

1. Potpuno odsustvo namere (umišljaja) i govora mržnje
Da bi neko delo bilo kažnjivo, mora postojati namera da se učini šteta ili izazove incident. Na spornoj fotografiji nalazi se dete u prazničnom kontekstu. Uz sliku nije stajao nikakav prateći tekst koji poziva na nasilje, preti bilo kome ili širi nacionalnu netrpeljivost.
Tradicionalna obeležja (šajkača i tri prsta) u svesti optužene predstavljaju isključivo elemente njenog nacionalnog i verskog identiteta. Automatsko i apriorno tumačenje ovih simbola kao „ratnohuškačkih” od strane hrvatskog suda predstavlja subjektivnu političku interpretaciju, a ne objektivnu pravnu ocenu.

2. Teritorijalni apsurd: Kažnjavanje za čin van granica Hrvatske
Sporni čin – fotografisanje deteta i postavljanje slike na internet – dogodio se na teritoriji Republike Srbije, gde su ovi simboli potpuno legalni i legitimni deo folklora i tradicije.
Kažnjavanje osobe unutar Hrvatske za radnju koja je preduzeta u drugačijem pravnom i državnom okviru postavlja opasno pitanje teritorijalne nadležnosti. Ako prihvatimo ovu logiku, bilo koji građanin sveta mogao bi biti uhapšen pri ulasku u neku zemlju zbog sadržaja koji je legalno objavio kod svoje kuće.

3. Fejsbuk profil obične majke nije „trg u Šibeniku”
Hrvatsko pravosuđe insistira na stavu da je internet „javno mesto”. Međutim, Evropski sud za
ljudska prava (ESLjP) jasno pravi razliku između uticajnih političara i običnih građana. Profil jedne majke na društvenim mrežama nema masovni medijski domet. Ta fotografija nije mogla da izazove realne nemire niti da ugrozi bezbednost na ulicama Šibenika ili Knina, sve dok je policija i sudstvo nisu sami izvukli u javnost i od nje napravili slučaj.

Surova realnost: Trauma za dete i ponižavanje pri postupanju policije Hrvatske.
Da pravosudni apsurd bude veći, čitav proces pratile su mučne i nehumane okolnosti koje su ostavile trajne posledice na Nikolinu i njenu porodicu, a posebno na njeno sedmogodišnje dete. Prema svedočenju same Nikoline, policijski upad i privođenje odigrali su se pred očima njenog sina. Dečak je pretrpeo ogroman šok gledajući kako mu odvode majku, a u danima koji su usledili odbijao je hranu, patio od nesanice i konstantno plakao. Dodatni emotivni slom za dete usledio je kada mu je, u trenucima policijskog ispitivanja, direktno postavljeno pitanje: „Mali, gde ti je ona četnička kapa?“ – što predstavlja nedopustiv pritisak i zastrašivanje maloletnog lica. To se odigralo u dvorištu porodične kuće koju ovi hrabri ljudi nisu prodali kao mnogi iz ovog područija. Policija je upala u dvorište i verbalno nasrnula na dete koje je u tom trenutku bilo samo u dvorištu.
Nikolina se na zvaničnim dokumentima potpisala ćirilicom, jer je to pismo kojim ona piše, ne
razmišljajući u tim stresnim okolnostima da će hrvatska policija i to protumačiti kao
provokaciju. Tada je doživela zastrašivanje.

Regionalni kontrast: Kako postupa Srbija?
Dok Hrvatska sprovodi masovnu kriminalizaciju onlajn sećanja i hapsi obične turiste zbog Fejsbuka, pravna praksa s druge strane granice je potpuno drugačija. U Srbiji nema zabeleženih slučajeva da se hrvatski državljani hapse i osuđuju na višednevne zatvorske kazne zbog isticanja šahovnice, pevanja domoljubnih pesama ili objava na društvenim mrežama.
Ovaj kontrast jasno pokazuje da je model koji primenjuje Hrvatska jedinstven i pravno
radikalan u regionu.

Drastično kršenje principa srazmernosti i stav Strazbura

Odluka suda da se majci maloletnog deteta, koja ranije nije osuđivana, odredi direktna kazna zatvora od 15 dana umesto novčane kazne (koju je sama nudila da plati), predstavlja klasičan primer pravne odmazde, a ne pravde. Kazna je duboko nesrazmerna navodnom delu.
Hrvatsko pravosuđe u ovim procesima svesno žmuri na praksu Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP). Prema Članu 10. Evropske konvencije, sloboda izražavanja se odnosi i na ideje koje „vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili bilo koji deo stanovništva” (čuveni slučaj Handyside).

Na samom kraju, ključno je napraviti jasnu i civilizacijsku distinkciju: represivno delovanje i sporne odluke hrvatskih pravosudnih organa ne smeju se poistovećivati sa stavom celokupnog hrvatskog naroda. Rigidne zakonske izmene i selektivno postupanje policije proizvod su trenutnih političkih narativa i odluka unutar državnog aparata, koji traje decenijama unazad.
Sa druge strane, svakodnevni život na terenu i svedočenja mnogih koji posećuju region pokazuju da većina običnih građana u Hrvatskoj želi normalizaciju odnosa, miran suživot i odsustvo nacionalnih tenzija. Kriminalizacija porodičnih fotografija od strane sistema je politički problem institucija, a ne izraz volje celog društva.

Zaključak: Pravda je na testu!
Slučaj Nikoline Bačkonja Filipović pokazuje selektivnu i rigidnu primenu zakona sa jasnim ciljem slanja političke poruke Srbima koji posećuju ili žive u Hrvatskoj.
Kada porodična fotografija sa proslave pravoslavnog praznika postane razlog da se
detetu nanesu traume, a majka baci u ćeliju, to više nije pitanje javnog reda i mira.  To je pitanje grubog kršenja ljudskih prava, koje bi svoj epilog moralo da dobije pred Ustavnim sudom Hrvatske, a na kraju i pred Evropskim sudom u Strazburu. Jer pravda koja se deli na osnovu „lajkova” i nacionalne pripadnosti – nije pravda.