Vršnjačko nasilje
Pojava koja osim terorizma najviše puni novinske stupce i izaziva pažnju i osudu svih građana je svakako vršnjačko nasilje. Pogotovo ono koje se dešava u osnovnim i srednjim školama Srbije. Pojedine političke organizacije ovakve slučajeve koriste za međustranačke obračune čime još više podgrejavaju ionako napetu atmosferu.
Da bi se izveo zaključak i predložile adekvatne mere za suzbijanje ove negativne i izuzetno uznemirujuće pojave potrebno je istražiti je tokom njene istorije manifestovanja. Guranja, čupanja , ogovaranja pa i fizičkog maltretiranja u školama bilo je oduvek. Stvarno bi bilo neiskreno reći da niko od nas to nije primetio u toku detinjstva. Ali to 70-ih i 80-ih godina nije bilo niti ovako masovno niti ovako surovo kao danas. Situacije da učenik napadne nastavnika ili donese nož u školu ili teže fizički povredi školskog druga smatrane su nenormalnim u bukvalnom smislu govoreći. I tako se ceo kolektiv odnosio prema njima. Od nastavnika, razrednog starešine pa na dalje. Takav učenik bi bio izopšten a roditelji od sramote ne bi danima izlazili na ulicu. Vodili bi se dugački porodični razgovori u proširenom sastavu, babe, dede i tetke svi bi učestvovali ne bi li se problem rešio. Najvažnija stvar nekada u slučaju vršnjačkog nasilja u pravom smislu bila je jasna osuda ostalih učenika. Takav bio ostao sam. Bez podrške ijednog drugog. Svi bi se sklanjali od njega i premeštaj u drugu školu bio je neminovan. I u toj novoj školi kada bi deca saznala za razlog premeštaja zazirali bi od njega. Danas je situacija skroz drugačija. Društvo u globalu nije dovoljno posvećeno borbi protiv vršnjačkog nasilja. Jer da jeste ono ne bi bilo prisutno u ovolikoj meri. Učestalost pojave nas jasno opominje. Moramo sagledati gde smo to kao društvo načinili propust, koje uzde smo olabavili previše. Zašto su nekad nestašni klinci postali maloletni delikventi i siledžije? Zar nismo mogli bar neke od njih da sačuvamo od ralja kriminala i nasilja. Roditelji kao nosioci porodice, te osnovne jedinke društva u trci za materijalnim dobrima zapostavljaju ono mnogo važnije, svoju decu.Kupovina dečije zahvalnosti skupim poklonima svi moraju shvatiti ne može da zameni savet, zagrljaj i osmeh. Sa druge strane uskraćivanje istih tih materijalnih sredstava deci kao vid kazne ne može zameniti razgovor, grdnju pa ako hoćete i po neku ćušku u ranom odrastanju. Zapostavljanje dece uz obilan negativni medijski sadržaj naslovnih strana, agresivnih video igrica, i rijaliti programa je osnovni uzrok vršnjačkog nasilja. Jer ako su oni u periodu odrastanja u kome upijaju sve moguće informacije prepušteni sami sebi, neminovno je prihvatiće ono što ih okružuje.
Smatram da je situacija alarmantna, i da se moraju angažovati svi društveni činioci. Svi se moraju maksimalno založiti za pravilno usmeravanje mladih života. Roditelji, ministarstvo prosvete, MUP preko svojih psihologa ali i celokupna javnost. Dajmo deci adekvatne primere životnog uspeha. Stavimo naučnike, pisce, glumce na naslovne strane umesto bluda i razvrata rijaliti programa ili ubistava i porodičnog nasilja kojima su trenutno preplavljene.
